Volimo veronauku

Nijedan rastanak nije lak. Postoje oni rastanci koji su istovremeno tužni i inspirišući...

Zbog obima posla, odlučio sam da ne radim u jednoj osnovnoj školi od septembra.

Započinjem čas i kažem deci da nam je ovo poslednji čas. 

Deca dodaju da nastavljamo sledeće godine. 

"Na žalost ne", odgovorio sam.

U tom trenutku kreću da plaču. 

Grle me.

Grlim i ja njih.

Suze su i meni krenule na oči.

Pokušavam da ih utešim: "Obećavam da ću vas obići sledeće godine".

Jedna učenica kreće da teši svoje drugarice i ponavlja moje reči, da ću ih običi.

Neka deca se pojavljuju na vratima učionice, gledaju i pitaju se zašto plaču neki drugari.

Učenica koja je tešila svoje drugare zatvara vrata I kaže toj deci: "Šta gledate?!".

Suze polako prolaze.

Sa jedne strane mi je žao, zbog rastanka.

A sa druge strane mi je srce puno zbog te iste dece.

Ponosan sam na njih.

Dala su mi priliku. 

Pokazala su ljubav.

Pokazala su tugu.

Pokazala su empatiju.

Bravo deco draga.