Moja borba

Februar, 1994.

Standardno kasnim u školu. Potrčao sam kako bih stigao svoje drugare. Nakon desetak koraka, shvatam da nemam snage. Govorim sebi da sam trut i da ne mogu ni da potrčim. Vreme odmiče, kondicije je sve manje. Sada se pojavljuje kašalj. Računam prehlada je u pitanju. Proći će. Uz malo antibiotika prolazi. Dolazi leto, odlazim na more. Jedno jutro se budim, jedva da mogu da otvorim oči, sav nadut u predelu lica. Odlazim kod lekara. Hitno me šalju za Beograd. Dijagnoza NHL, Non Hočkin limfom.

Kreće terapija. Kreće borba za život. Kažu lekari da će trajati dve godine.

Mama kaže da je to kod drugih tako, a da će u mom slučaju to biti godinu dana.

Trajalo je dve godine. No, mamine reči pune enuzijazma su ostale i do danas.

Proći će. Proći će i brže nego što misliš.

Izlazim iz bolnice i učim se da hodam. 45 minuta do centra grada, a ranije je trebalo samo 10 minuta. Noge mi klecaju, a tlo podrhtava. Bilo je stvarno teško. Bez, kose, bez brade, bez obrva. Trebalo je ponovo zakoračiti u život. Baš je bilo izazovno.

Prošlo je.

Odluke koje su usledile nakon toga mogle su biti pogubne. Srećom da se za neke stvari ne pitam samo ja, već i Onaj koji jeste. Odluke da želim da budem svuda i u svakom trenutku, jer zaboga miloga, ako danas nešto propustim, pitanje je da li ću sutra uspeti, jer postoji mogućnost da bih mogao ponovo da se razbolim i da umrem. 

Bilo je potrebno vreme da ponovo steknem poverenje u život i da se neće ništa desiti i da neke stvari mogu ostaviti i za sutra. 

Bio je to dugotrajan proces steći poverenje u život. Zahvaljujući psihoterapiji sam to uspeo.

Nastavio sam da živim, bez bojazni da će se nešto opet desiti.

Danas sam bio na pregledu posle 29 godina. Kada bih ranije prolazio pored Instituta za hematologiju, osetio bih mučninu. Pratila bi me neprijatnost zbog svega što je bilo.

Dolazim u ambulantu, prepoznajem sestru koja je radila kada sam bio bolestan. Dolazi doktorka koja me je primila 1994. Seća se i mene i dijagnoze i perioda kada je to bilo. 

Obradovao sam se što ih vidim.

Još više što je sve u redu.

Vidimo se za godinu dana kaže doktorka uz osmeh.

Hvala vam na svemu draga doktorka, drage sestre. Samo vi i Onaj odozgo zna kolikom broju ljudi ste pomogli.

Hajde da iskoristim priliku da se zahvalim i dragoj mami koja je sve ovo iznela junački. Nije bilo lako.

No, uspeli smo.

Ovo sam vam napisao dragi čitaoci iz sledećih razloga.

Ako si bolestan i teško ti je, pričaj o tome. Pronađi osobu koja te može saslušati i razumeti. Nemoj donositi odluke koje će ti doneti štetu. Razumi da je ljudima koji su pored tebe jednako teško, kao i tebi. 

U tim momentima teško je biti hrabar i teško je verovati da zaista možeš da preživiš. Sve što ti je tada preostalo je da veruješ osobi koja je uz tebe i veruje u tebe da ti to možeš, kao i vera u Onoga koji jeste.

Ja sam ovo pisao iz ugla jednog odraslog čoveka, koji se kao tinejdžer razboleo od NHL limfoma.

#nhl #bolest #podrska #radnasebi #hočkins #limfom