Psssssstttt...

 

Prolazim kroz hodnik i vidim jednu ruku koja ispisuje poruku. 

Šta bi sve ta poruka mogla da znači:

"Ne želim da ćutim". 

"Neću više da trpim da me neko ućutkava, imam 18 godina".

"Imam pravo da iskažem svoje mišljenje i svoj stav".

Ako sam se za nešto zalagao tokom petnaest godina rada sa decom u školi je da imaju svoj stav i svoje mišljenje i da mogu da ga ispoštijem iako se često nisam slagao sa istim. Ne bih im rekao da ćute, več bih ih ohrabrivao da argumentima brane svoje stavove i svoje mišljenje. Jedno od asertivnih prava i jeste: "Imam pravo na svoje mišljenje".

Šta je trebalo da uradim u ovom slučaju dok sam prolazio kroz hodnik???

Da prođem i da kažem: "PSSSSTTTTT...!Nemoj to da pišeš. Neko će  da te vidi !Šta će reći?". Ako bih to rekao, pogazio bih samog sebe i sve ono što sam radio svih ovih godina u prosveti. Samo sam prošao pored, uz dozvolu sam napravio fotografiju i počeo da razmišljam o ličnom ćutanju tokom svih ovih godina. Bio sam ponosan na poruku koju sam prčitao. 

11.52

Svi su izašli napolje i započeli su ćutanje. U miru, dostojanstveno, sa brigom o svojoj budućnosti, bezbednosti i sigurnosti. Sa izražavanjem tuge zbog ljudi koji su stradali zbog nečije bahatosti. Svako od nas je mogao da bude tamo, na tom mestu, neko od naših bližnjih. 

Da li je trebalo da ostanem iza vrata od škole ili ispred vrata, to je bio izbor. Bilo bi me sramota da sam ostao iza. Ne bih mogao da odem na čas i da ih pogledam u oči i da se pravim kao da ništa nije bilo. Stao sam sa njima i ćutao. 

Ćutali smo za dostojanstvo, za ljudskost, za bolju i sigurniju budućnost, za pravdu, za istinu i za sve one prave ljudke vrednosti kojima smo učeni u istoj toj školi. 

A onda je nekome palo na pamet da sve ovo pogazi javno, blateći i kolege i učenike, upoređujući ovu dostojanstvenost i ljudskost koju su pokazali ovi mladi ljudi sa nekim terorističkim simbolima koji nemaju veze sa realnošću. Žalosno je šta smo sve u stanju sebi da dopustimo. Umesto, da bez obzira na sve naše verske, političke i ostale pripadnost,i budemo ponosni na našu omladinu i na sve ono za šta se oni zalažu, pojedinci im zapušavaju usta, (I reći ću žargonski) napušavajući ih. 

Svi mi bi trebalo da stamemo sa iste strane,bez obzira na opredeljenje, a to je ispred vrata, kako bismo se zajedno založili za prave i ispravne ljudke vrednosti i za budućnost dostojnih građana Srbije

Nastavljamo...