Geljan dade

Jedna od mojih oniljenih pesama koja pokreće lavinu emocija.

Ovo je tekst o dvojici naizgled nespojivih ljudi koji više nisu sa nama. Mnogi su poznavali obojicu. Razmišljajući o rođendanu pokojnog vladike Hrizostoma, setio sam se jednog izuzetnog dragog mi čoveka Stoleta. Zajedničko im je to da su umeli nesebično da vole.

Ceo dan razmišljam o rođendanu. Gledam po fejsu i zavidim svima kojima je danas rođendan. Nekako ih smatram privilegovanima. Svakako sve su mi to dragi ljudi. Ovaj tekst nije o njima, već o onima kojima ne možemo više da čestitamo rođendane. 

Još jedna godina je za nama prošla, kao da je bilo juče. Kao da smo se juče smejali anegdotama manastirskog života. A bilo ih je. Uživali smo da ih slušamo. Mogli smo još malo. A ni to malo nam ne bi bilo dovoljno. Uvek nam fali onaj jedan dan. Imali smo ga. Činjenica je da nemamo više. i pored toga nekako se rado sećamo svega što smo imali sa Vama, a to je nesebična ljubav. Niko me nikada nije tako voleo i na takav način pokazivao ljubav kao što ste Vi to umeli. Osećao sam se kao da sam u naručju Avrama. Voleo bih da mogu makar deo te ljubavi da prenesem na druge. Prenosim, ali nekako trapavo. Uvek nešto dodam, neki uslov. Umem da ispričam, ali ljubav se ne može prepričati.

Vaš rođendan me je podstakao da razmišljam o još jednom dragom čoveku koga više nema. Čoveku koji je bio poput Vas. Veseo, pun ljubavi i života. Čoveku koji je živeo i proslavljao život.

Ulazim u autobus, razmišljajući o Vašem rođendanu i traćim neku adekvatnu pesmu. Pada mi na pamet Šaban Bajramović i pesma Geljan dade. Sa razlogom. Mnogima od nas ste zamenili oca. Dolazim do onog dela gde kaže...

I onda se vraćam na jednu scenu i jednog čoveka koga takođe više nema, Stole. 

Družili smo se kao klinci, a kasnije sa različitim ekipama. Uvek nasmejan, raspoložen za šalu. 

Jedno veče u jednom od vršačkih kafića, završila se svirka uživo, rok bend je svirao. S i ja izlazimo iz kafića, pozdravljamo se. Krećemo kući. U tom trenutku, kako to biva kad je fajront, neko je pustio muziku. Ni manje, ni više već Šabana Bajramovića i Prokleta je Amerika. Nas dvojica smo se samo pogledali, u deliću sekunde, utrčavamo u kafić. Po;injemo glasno da pevamo...

Kad god čujem tu pesmu setim se tebe dragi Stole. I znam da će ovo moje pisanje podstaći sećanja mnogih ljudi koji su te poznavali. Meni danas fali da pevamo Geljan dade. Nekim drugim ljudima nešto drugo. Pozvao bih te večeras preko telefona da ti otpevam pesmu. 

A ovako, mogu samo da napišem i da se nadam da ćemo je zajedno pevati jednog dana kada se budemo ponovo sreli. Do tada otpevaj ti za sada, umesto mene, ako je moguće danas za rođendan jednoj isto tako drgaoj i blagoj Duši, vladiki Hrizostomu.

Svakako, nedostajete obojica.

Večan vam spomen.