Aras Antonio

Često se od nas teologa očekuje da damo odgovore u skladu sa našim pozivom. Odgovarajući tako na neka pitanja, dešava nam se da ispunjavajući  formu, zaboravimo na suštinu.  To su ona pitanja kada bi formalno trebalo pričati o veri, očekivanjima, pravilima, a preko puta nas je čovek kome je potrebno samo rame za plakanje. Ostavio si nam dve zapovesti, kao suštinu svega. Ljubav prema Tebi, prema sebi i drugome. Od nas se često traži da poštujemo formu, a zaboravljamo na suštinu. Nekada nam se dešava da umesto da pitamo nekoga kako si danas, mi se bavimo teorijskim pitanjima koja se tiču vere. Smatram da je bitno i jedno i drugo, ali trebalo bi voditi računa o momentu kada ćemo i o čemu pričati. Ne mogu posvetiti teoretskim pitanjima vere, ako je čoveku preko puta od mene loše i ako ga vidim da je uplakan. Ti si bio i jesi uvek za čoveka. Poštovanje forme u vreme kada si Ti bio prisutan nas je dovela do toga da je zakon postao bog. Samo za subotu je postojalo preko ...

Teško je nekada pronaći motivaciju kako bi se pokrenuli i uradili nešto. Postoje razni strahovi u vezi sa pokretanjem. Nekada je to strah od neuspeha, a nekada to može biti i strah od uspeha. Nekada prikazujemo da se pokrećemo, a suštinski činimo tako da to pokreta ili preokreta ne dođe. Stvari radimo na isti način koristeći već viđene scenarije.  U potrazi za motivacijom kupujemo knjige, gledamo potkaste, slušamo muziku. Spadam u kategoriju onih koji se oduševe sa nekom knjigom, nakon tri dana vraćam se svojim obrascima u potrazi za motivacijom.  Pronašao sam zanimljive ideje nekih motivacionih govornika poput Mel Robins, Džim Kvika, Amy Cuddy i Mihalj Čiksentmihalji. Dok gledamo u ekran pretražujući tekstove ili podkaste na internetu o motivaciji, zaboravljamo na naše okruženje, na našu prirodu, koje mogu biti i te kako motivišuće. Pre nekoliko dana seo sam sa jednim kolegom na čašicu razgovora. Ispričao mi je priču o tome da kada je završio fakultet nije znao št...

Februar, 1994. Standardno kasnim u školu. Potrčao sam kako bih stigao svoje drugare. Nakon desetak koraka, shvatam da nemam snage. Govorim sebi da sam trut i da ne mogu ni da potrčim. Vreme odmiče, kondicije je sve manje. Sada se pojavljuje kašalj. Računam prehlada je u pitanju. Proći će. Uz malo antibiotika prolazi. Dolazi leto, odlazim na more. Jedno jutro se budim, jedva da mogu da otvorim oči, sav nadut u predelu lica. Odlazim kod lekara. Hitno me šalju za Beograd. Dijagnoza NHL, Non Hočkin limfom. Kreće terapija. Kreće borba za život. Kažu lekari da će trajati dve godine. Mama kaže da je to kod drugih tako, a da će u mom slučaju to biti godinu dana. Trajalo je dve godine. No, mamine reči pune enuzijazma su ostale i do danas. Proći će. Proći će i brže nego što misliš. Izlazim iz bolnice i učim se da hodam. 45 minuta do centra grada, a ranije je trebalo samo 10 minuta. Noge mi klecaju, a tlo podrhtava. Bilo je stvarno teško. Bez, kose, bez brade, bez obrva. Trebalo je ponovo zakorač...

Bila je privilegija vama predavati veronauku. Nije nam bilo lako na početku. Došao sam na mesto vaše omiljene nastavnice veronauke. Malo po malo, mi smo se sve više upoznavali i tako gradili odnos. Uspeli smo u tome. Želim da vam kažem da nastavite da budete kreativni, kao i do sada. Budite dobri i pošteni. Iako živimo u svetu koji nije pošten, nastojte da ga vi, vašom dobrotom i poštenjem bojite, jer kao što je Hal Urban u svojoj knjizi 20 najvećih životnih lekcija rekao "poštenje se isplati". Znate i sami da sam vam govorio da se učite da budete i po malo oštriji, kako biste se još bolje zauzeli za sebe. Vi ste dobri i pošteni. A dobri ljudi prave greške. Budite dobri I negujući prema sebi. Opraštajte sebi. Oprostite drugima. Ovo je proces. Za ovo je potrebno vreme. Molite se Bogu da vam pomogne u ovome. Volite sebe, bližnje i Boga.  Radovaću se svakom budućem susretu sa vama. Prirasli ste mi za srce.  Kada bih mogao da vas zadržim još jednu godinu. No, vi morat...

Nijedan rastanak nije lak. Postoje oni rastanci koji su istovremeno tužni i inspirišući... Zbog obima posla, odlučio sam da ne radim u jednoj osnovnoj školi od septembra. Započinjem čas i kažem deci da nam je ovo poslednji čas.  Deca dodaju da nastavljamo sledeće godine.  "Na žalost ne", odgovorio sam. U tom trenutku kreću da plaču.  Grle me. Grlim i ja njih. Suze su i meni krenule na oči. Pokušavam da ih utešim: "Obećavam da ću vas obići sledeće godine". Jedna učenica kreće da teši svoje drugarice i ponavlja moje reči, da ću ih običi. Neka deca se pojavljuju na vratima učionice, gledaju i pitaju se zašto plaču neki drugari. Učenica koja je tešila svoje drugare zatvara vrata I kaže toj deci: "Šta gledate?!". Suze polako prolaze. Sa jedne strane mi je žao, zbog rastanka. A sa druge strane mi je srce puno zbog te iste dece. Ponosan sam na njih. Dala su mi priliku.  Pokazala su ljubav. Pokazala su tugu. Pokazala su empatiju. Bravo deco draga.