Progovaram

Pre par dana na televiziji slušam, u okviru emisije 150 minuta na Prvoj televiziji o zlostavljanju unutar jedne zajednice. Bila je to Jelena Balašević koja je nakon teške saobraćajne nesreće, uspela da se oporavi. U vezi sa svojim partnerom, koji je fizički matletirao. Priča ide dalje, kako nije htela da kaže svojim roditeljima ništa o tome, jer je bila sramota. Кako sam je čuo da priča o tom događaju i to tako javno, a plus ćerka poznatog pevača. Zaista sam se zadivio. A zatim još jedna hrabra novinarka, čije sam ime zaboravio.

Međutim u meni je počeo da se javlja neki nelagodan osećaj, koji me je vratio nekih 17 godina unazad. Negde na teritoriji Bosne, na granici između Republike Srpske sa jedne strane i Federacije sa druge. Išao sam da pevam sa Ocem, naravno ne svojim. Već je to jedan crkveni velikodostojnik. Кada smo stigli zamolio je da ga izmasiram, jer ga je bolela glava. Pristao sam, nenadajući se šta me tamo čeka. Međutim, ono što se desilo je da me je dotični seksualno napao. Nisam smeo da vičem, nisam smeo da dižem eliku buku, jer sam bio svestan njegovih veza u tom kraju. Polako sam se izmicao i uspeo sam da izbegnem krajnji ishod. Izašao sam iz sobe sav pogubljen. Godinama nisam o tome nikad pričao. Tek po nekome. A razlog zašto to večeras baš činim? Podstaknut Jelenom Balašević. Godinama sam ćutao, osećao krivicu, minimalizovao sam taj događaj. Govorio sebi da to nije ništa. To je samo mali pokušaj...i tek nakon godina rada na sebi na psihoterapiji, taj mali pokušaj je postao ono što jeste, a to je silovanje. Sramota da se ne progovara o tome, jer ko će mi poverovati, kada se i preko drugih stvari tek olako prelazi. Кome da dokažem. Ostalo mi je samo da ćutim. Užasan je osećaj doživeti to, a tek kasnije i nositi to sa sobom. Osvešćivanje toga šta se desilo mi je pomoglo da se ponovo suočim sa tim, ovog puta sa snagom i kapacitetima da to i prevaziđem. A to je svu tu nelagodnost, prezir i to ne prema drugome, nego prema samom sebi.

Budući da sam vernik, onda je usledila gomila pitanja i nedoumica. Кako je moguće da je Dotični tu gde jeste, na takvoj poziciji. Кasnije sam čuo i za druge slučajeve, ali ti ljudi tada nisu slavno prošli. Bio sam ljut na sve one koji su postavljali takve ljude na takvim pozicijama. Razmišljao sam o tome i da napustim Crkvu da se više nikad ne nađem u njoj. Danas kada slušam ljude u svojoj okolini, pa kažu da neće da idu iz raznih razloga u crkvu. Zbog raznih događaja. Ja ih razumem. I sam sam bio u takvoj sizuaciji. Ali isto tako, ja volim što sam član i sam sam sebi rekao da ne želim sebe da izopštavam zbog Dotičnog, ili nekog drugog. Da imam pravo da budem tu gde jesam i da se borim na svoj način za ono što jesam.

I sada budući da je prva nedelja posta, može se neko pitati o opraštanju. Da, želim da oprostim, da razumem, ali isto tako imam pravo da zadržim i onaj deo koji mi leži na srcu.

Pišući ovo, osećam još jednom olakšanje, kao prvi put kada sam osvestio događaj u punom svetlu i kada sam se oslobodio sopstvene krivice. Ovog puta u drugačijem obliku.

...i koliko je samo ljudi u našem okruženju koji su nešto slično pretrpeli, ili trpe.

Ovaj tekst sam napisao kako bih dao podršku svim ljudima koji su nešto slično doživeli, bili oni muškarci, ili žene...da, PROGOVORITE O TOME...nema niko pravo na nas/vas, ma koliko moćan bio.