Priča o talentu

 Ovih dana razmišljam koliko Biblija ima odjeka na nas u svakodnevnom životu. Mi je čitamo, trudimo se da je tumačimo u kontekstu zajednice - crkve. I tu nema nikakve zamerke.

Uneo bih još jedan momenat, a to je lični, da ne kažem subjektivni. Koliko mi dok čitamo neke delove iz Svetog pisma povezujemo sa sopstvenim iskustvom? Koliko to što čitamo tog trenutka ima veze sa našim svakodnevnim životom?
Večeras sam gledao emisiju o Svetlani Bojković, na RTS - u. Čujem je kako kaže da nam je Bog dao talenat. Ja se setih one priče iz Svetog pisma "Priča o talantima", za one koji možda nisu imali priliku da je pročitaju postaviću je u celosti...

Jevanđelje po Mateju 25 glava.

14. Jer kao što čovjek polazeći na put dozva sluge svoje i predade im blago svoje;

15. I jednome dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći; i odmah otide.

16. A onaj što primi pet talanata otide te radi s njima, i dobi još pet talanata.

17. Tako i onaj što primi dva, dobi i on još dva.

18. A koji primi jedan, otide te ga zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara svoga.

19. A poslije dugog vremena dođe gospodar ovih sluga, i stade svoditi račun sa njima.

20. I pristupivši onaj što je primio pet talanata, donese još pet talanata govoreći: Gospodaru, predao si mi pet talanata; evo još pet talanata koje sam dobio s njima.

21. A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.

22. A pristupivši i onaj što je primio dva talanta reče: Gospodaru, predao si mi dva talanta; evo još dva talanta koja sam dobio s njima.

23. A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.

24. A pristupivši i onaj što je primio jedan talant reče: Gospodaru, znao sam da si ti tvrd čovjek: žanješ gdje nisi sijao, i skupljaš gdje nisi vijao;

25. Pa se pobojah i otidoh te sakrih talant tvoj u zemlju; i evo ti tvoje.

26. A gospodar njegov odgovarajući reče mu: Zli i lijeni slugo, znao si da žanjem gdje nisam sijao, i skupljam gdje nisam vijao:

27. Trebalo je zato moje srebro da daš mjenjačima; i došavši, ja bih uzeo svoje sa dobitkom.

28. Uzmite, dakle, od njega talant, i podajte onome što ima deset talanata.

29. Jer svakome koji ima daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega.

30. A nevaljaloga slugu bacite u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba.

E sada, ja sam ovu priču koristio za radionicu o korišćenju kapaciteta, u radu sa decom u srednjoj školi. 
U kontekstu toga da Gospod svakome od nas daje neki talenat koji mi ili umnožimo ili zatrpamo.

Međutim, čitajući knjige Mit o talentu, kao i Mentalni stav tenisa u izdanju Psihopolis instituta, shvatio sam koliko se mi plašimo da ne izgubimo naš talenat. 
Zbog toga ga negde i zatrpavamo. 
U momentu nam je lepo da prihvatimo i čujemo kako imamo talenat. A kada nam neko da etiketu da smo talentovani. Kažemo sebi pa što bih se ja trudio kada imam talenat. U tom strahu od gubljenja istog, u stanju smo sve da uradimo da ga sačuvamo. Odnosno da ne uradimo. Prestajemo da delamo, jer bi se ne daj Bože pokazalo da smo netalentovani. U tom nedelanju nam atrofiraju mišići i prestajemo više i da se trudimo. 
A bilo bi bolje da to gledamo kao naše mogućnosti koje ćemo da ostvarimo kroz delanje. Dakle, etiketa talentovan, ili pametan, a bez obraćanja pažnje na trud koji neko ulaže, nije baš preporučljiva. Talenat nije sam po sebi dovoljan, bez delanja ( vrhunskim sportistima je potrebno 10000 sati, koncentrisanog i usmerenog treninga da bi postali to što jesu). O tome je reč u ovim knjigama. Jedina stvar na koju treba obratiti pažnju, a to je napraviti balans između forsiranja truda kao takvog i onoga što se u transakcionoj analizi naziva drajverom - WORK HARD! (...navešću kao primer - osoba može da doživi da samo ako radi naporno biće prihvaćena).