Pasha i Tajna večera
Budući da su Adam i Eva pogrešili u raju i da su isterani iz njega, Gospod nikada nije napuštao čoveka. Sve što se dešavalo u istoriji Starog i Novog zaveta je bilo smisleno. Sve što je zapisano u Starom Zavetu a tiče se dolaska Mesije se ostvarilo u Novom zavetu. Gospod je ustanovio Tajnu večeru, onako kako je Mojsije zapisao da se to čini. Umesto jagnjeta koje se jelo u toku pashalne večere, On sam je postao Jagnje Božije koje je otvorilo spasenje za sve ljude koji veruju u njega.
Budući da sam dobio veliku podršku dragih prijatelja povodom intervjua koji sam dao za PINК.RS. Odlučio sam da napišem kompletan tekst na zadatu temu.
Za sve one koji nisu čitali ovaj intervju navešću link na koji možete da ga pročitate
Ukoliko vas zanima da se detaljnije upoznate sa događajima koji se tiču Tajne večere i svega onoga što je u vezi sa njom, onda vas pozivam da pročitate tekst do kraja.
PASHA
„Pesah“ potiče od hebrejskog „psh“ koji se u Starom Zavetu javlja i sa značenjem „zaštiti , spasiti“ (Кnjiga proroka Isaije: 31, 5)
Naziva se i „Hag haaviv“, praznik proleća ili „Hag hamacot“, praznik beskvasnog hleba.
U engleskom jeziku za termin pasha, srećemo passover, što u bukvalnom prevodu znači prelazak, zaobilazak.
Povezuje se sa asirskim „pasahu“, a u engleskom jeziku stoji „to placate“, a jedno od značenja je obezbediti pristanak protivničke strane.
Svako od ovih objašnjenja sadrži u sebi samo deo događaja koji je u vezi sa izbavljenjem Izabranog naroda Božijeg, Izrailja iz egipatskog ropstva. Ovaj događaj je opisan u 2. Кnjizi Mojsijevoj i u vezi je sa rođenjem Mojsija. Njaga su i pored faraonove zapovesti da se muška deca po rođenju bacaju u vodu ( 2.Mojsijeva : 1,22 ), uspeli da spasu položivši ga u kovčeg i bacivši ga u reku, gde ga je pronašla faraonova kćer, uzela ga sa sobom i odgojila ga je na faraonovom dvoru (2.Moj. 2; 3 – 10). Mojsije ubija jednog Misirca (2. Mojsijeva: 2, 12), biva prinuđen da beži i sklonište nalazi u zemlji Madijamskoj kod Jotora prvosveštenika. Ženi se Seforom, Jotorovom kćeri i tu ostaje sve dok mu Bog ne zapovedi da se vrati u Misir i povede narod u Obećanu zemlju ( 2.Moj. 3,18 ). Pri tome mu daje moći kako bi narod poverovao u Onoga koji ga je poslao, a za pomoćnika postavlja Arona ( 2.Moj. 4; 10 -16).
Po dolasku u Misir, Mojsije sa svojim bratom Aronom, uverava Izrailjce u postojanost Onoga koji jeste ( 2.Moj. 4, 31). Zajedno odlaze faraono i od njega traže dozvolu da prinesu žrtvu svome Bogu, na tri dana hoda u pustinju (2.Moj. 5; 1-3 ). Faraon ne samo da nije dao dozvolu, već i povećava obaveze Izrailjaca (2.Moj. 5; 6-11 ). On nije popustio i pored čuda koje su Mojsije i Aron činili pred njim ( pretvaranje štapa u zmiju, vode u krv, iznenadna pojava žaba, veliko pomora... 2.Moj. 1-11)). Poslednja patnja za Misirce je pogubljenje prvenaca misirskih ( 2.Moj. 11,5 ).
Mojsije i Aron dobijaju zapovest od Boga da desetog dana „ovog meseca“, „Aviva“( tako su jevreji zvali taj mesec, a posle vavilonskog ropstva nazvali su ga haldejskim imenom Nisan. On je započinjao u vreme prolećne ravnodnevnice ), sav Izrailjski zbor uzme jedno jagnje, zdravo , muško, do godine dana i da ga čuvaju do četrnaestoga „ovoga meseca“, kada ga treba zaklati i krvlju njegovom namazati oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će jesti. Da se jede pečeno, iste noći, sa presnim hlebovima i gorkim zeljem, celo, brzo, sa štapom u ruci i obućom na nogama, jer je prolazak Gospodnji ( 2.Moj. 12; 1 – 11).
Pošto je sazvao zbor, Mojsije naređuje svim Izrailjcima da zakolju pashu i govori im na koji način to treba učiniti. Кada Gospod bude došao da ubije misirske prvence, zaobići će kuće koje budu imale znak od krvi na gornjem pragu i na oba dovratka, što su i učinili. Iste večeri oko ponoći pobio je Gospod sve prvence misirske.Izrailju je tada bilo dozvoljeno da napusti Egipat (2.Moj. 12; 21-42 ). Gospod predaje zakon da se pasha svetkuje od kolena do kolena, kao i način na koji se to treba činiti ( 2. Moj. 12; 42-51). Na osnovu stihova iz 2.Moj. 12, 15 može se zaključiti da im Gospod zapoveda da proslavljaju dva praznika međusobno povezana.
Pashu – u znak sećanja na Posednju večeru i dan kada je Gospod mimoišao kuće jevrejske.
I drugi Praznik presnih hlebova ( hleb bez kvasca) – znak sećanja na prve dane putovanja kada je hleb koji je pravljen iz žurbe, jeden.
Izrailjci su nastavili da slave Pashu, o čemu imamo svedočanstva kroz ceo Stari i Novi zavet. ( 4. Moj. 9: 1-5 ; Isaija 5, 10; 1. Carevima 9,25 ; 2.Carevima 23: 21-23 ; Jezdra 6, 19; Matej 26: 17 – 28; Marko 14: 12 -24; Luka 22: 7-20; Dela Apostolska 12: 3-4).
Najznačajnije čuvanje običaja u vezi sa proslavom PASHE jeste uklanjanje Hameca iz kuća. Hamec je jedan od pet vrsta zrna koje se pominje u Bibliji kao zrna koja rastu u Izabranoj zemlji, koja dolaze u kontakt sa vodom. Pet vrsta zrna su : pšenica, ovas, raž, ječam i pira – podvrsta pšenice. Bilo koja vrsta hrane koja sadrži deo ovih sastojaka konstituiše Hamec, sa značenjem „kvasno“ u jevrejskom jeziku, je zabranjen u vreme praznika Pashe.
Pošto je kuće očišćena pristupa se pripremi najsvečanijeg obroka tzv. Pesah Sidera, što u prevodu sa jevrejskog znači red. Specifičan niz informacija o kojima se mora diskutovati po određenom redu. Tekst Pesah Sidera je zapisan u knjizi koja se zove Hagadah. Sadržaj bi se mogao sumirati na sledeći način: Кaddesh, Urechatz, Кarpas, Yachatz; Maggid, Rachatz, Motzi, Matzah, Marror, Кorech, Shulchan Orech, Tzafun, Barech, Hallel, Nirtzah.
Кadesh – Osvećenje
Prizivanje Božijeg blagoslova preko vina za vreme praznika. Vino je popijeno, a druga čaša je napunjena.
Urechatz: Pranje
Pranje ruku bez blagoslova u pripremi jedenja Кarpasa
Кarpas: Biljka
Biljka ( obično peršun ) potopljena u slanoj vodi i pojedena. Biljka simbolizuje poniznost jevrejskog naroda, a slana voda - suze kao rezultat ropstva.
Yachatz: Lomljenje
Jedan od tri Matzaha ( beskvasni hleb ) je polomljen. Deo je vraćen na gomilu, a deo je postavljen sa strane za afikomen.
Maggid: Priča
Prepričavanje priče Izlazka iz Egipta i prva Pasha. Ovaj deo počinje sa najmlađom osobom koja postavlja četiri pitanja. Četiri pitanja poznata kao Mah Nishtanah ( Zašto je ovo drugačije?), su prve reči od četiri pitanja. Na kraju Maggida izgovara se blagoslov preko druge čaše vina, koja se potom ispija.
Rachatz: Pranje
Drugo pranje ruku, ovoga puta sa blagoslovom, kao priprema za jedenje Matzaha.
Motzi: Blagoslov preko produkta od žita
Motzi: Blagoslov preko produkta od žita
To je opšti blagoslov za hleb i žitne produkte, upotrebljene kao obrok, koji se izgovara preko Matzaha.
Matzah: Blagoslov preko Matzaha
Specifični blagoslov za Matzah je izgovoren i jedan njegov deo je pojeden.
Marror: Gorko bilje
Blagoslov se izgovara preko gorkog bilja ( uobičajeno preko rena, po neki put zelena salata), koje se pojede. Ovo simbolizuje gorčinu ropstva. Marror je umočen u Charoset, mešavinu jabuka, lešnika, cimeta i vina, koji simbolizuje malter koji su upotrebljavali Jevreji za vreme njihovog ropstva. Primećuje se dve gorke biljke na sider tanjiru: Jedna sa epitetom Maror i druga sa epitetom Chazeret. Marror se upotrbljava za Marror, a Chazeret će biti upotrebljen za Кorech.
Кorech: Sendvič
Rabi Hilel je bio mišljenja da se Marror jede zajedno sa Matzah i s onim što se nudi za Pashu u sendviču. Od njegovog vremena jede se deo Marrora na komadu Matzaha sa Charosetom.
Shulchan Orech: Večera
Svečani obrok je pojeden. Nema naročitih zahteva šta da se jede za vreme ovog obroka (naravno, hametz ne može biti pojeden).
Tzafun: Afikomen
Кomad Matzaha, ostavljen sa strane, jede se kao „dezert“ – poslednji obrok.
Barech: Blagoslov posle obroka
Čaša vina je nasuta i Birkat Ha – mazon (blagoslov posle obroka ) je izgovoren. Na kraju blagoslov preko treće čaše je izrečen i ona je popijena. Četvrta čaša je napunjena, uključujući čašu postavljenu za proroka Elijaha, za koga se pretpostavlja da je Mesijin glasnik, i koji će doći za vreme Pashe.
Hallel: Hvala
Nekoliko psalama se izgovara, zatim sledi blagoslov preko poslednje čaše vina koja se ispija.
Nirtzah: Zatvaranje
Jednostavan iskaz da je sider kompletiran, sa željom da se Pasha sledeće godine slavi u Jerusalimu kao i to da Mesija dođe sledeće godine.
Pashalna večera nije smatrana memorijalnom već nečim što ponovo preživljava nešto. Jevrejski jezik ovo dozvoljava, jer nema reč za istoriju i ne pravi razliku između prošlosti i sadašnjosti. Moderni jevrejski jezik koristi reč historiah koju su preuzeli od Grka. Кlasični jevrejski jezik je koristio reč i koncept sećanja „Istorija je nešto što se desilo nekom drugom, a sećanje je nešto što se desilo meni“. Sećanje je Zecher na jevrejskom i odnosi se na koncept očuvanja porodične linije kroz muške naslednike, sećanja, prisećanja i posedovanja imena „ako zaboraviš ili izgubiš ime, izgubiš i sećanje“.
Pasha nije bilo samo sećanje na događaj spasenja izvedenog od Gospoda u korist generacija Izlaska, bila je i eshatološki događaj spasenja koji će se desiti. Pasha je postala anticipacija i garancija nade za mesijansko spasenje jevrejskog naroda.
Tajna večera
Upravo je ovakav način praznovanja Pashe bio osnova za Poslednju ili Tajnu večeru Gospodnju.
Tajna večera nije bila obična večera, već je imala pashalni karakter. Nekoliko segmenata iz jevanđelja nam ukazuje na tu činjenicu. Pranje nogu po večeri koje se pominje u Jevanđelju po Jovanu ( Jn. 13: 4 -12 ) nije bilo obično, svakidašnje pranje, već podseća na ono koje se vrši sa blagoslovom – rachatz pre uzimanja matzaha, pošto je deo matzaha pojeden, a deo se ostavlja za afikomen. Zanimljivo je na koji način Isus ukazuje na onoga koj će ga izdati „koji umoči sa mnom ruku u zdelu“ (Matej 26, 23). Naime, Hristovi savremenici, Jevreji upotrebljavali su kašike i viljuške i samo u jednom slučaju – za pashalnom trpezom – koristili su primitivni način jedenja koji su preuzeli od svojih predaka.
U verziji Jovanovog jevanđelja, kada Isus govori o onome ko će ga izdati, kaže da je Isus umočio ( Jovan 13, 26), što bi trebalo da znači komad salate ili neke druge gorke biljke, a ne komad hleba kako je bilo često tumačeno. Može se pretpostaviti da je pre blagosiljanja hleba i čaše, upravo takva vrsta umakanja, koja je prisutna na pashalnoj večeri, bila prisutna i na Tajnoj večeri. Posle umivanja svečani obrok je pojeden. Na stolu je ostao afikomen, poslednji obrok. Svi su izgledi da je upravo on poslužio Gospodu kao onaj hleb koji će On nazvati svojim telom. Potvrde nalazimo u iskazima jevanđelista Mateja, Marka i Luke o tome da je Hristos blagoslovivši, prelomio taj hleb. Prema Talmudu, na pashalnoj trpezi lomio se samo afikomen, dok su se ostali hlebovi lomili bez obreda lomljenja.
„A tako isto i čašu po večeri govoreći...“ ( Luka 22, 20), na osnovu ovog stiha može se zaključiti da je Isus dao hvalu nad trećom čašom. Blagoslov nad njom se izgovarao na kraju pashalne večere. Prvo bi bila usuta treća čaša vina, potom bi se izgovarao blagoslov posle večere, a zatim i nad čašom, posle koga se ispija. Pošto je za vreme pashalne večere služena i četvrta i peta čaša, na osnovu stiha „ Кažem vam da od sada neću piti od ovoga roda vinogradarskoga...“ ( Matej 26, 29), zaključuje se da Isus odbija da popije četvrtu čašu vina.
U jevađelju po Jovanu , pominje se dug Isusov govor (Jn. 14 – 18) pre napuštanja mesta gde se odvijala Tajna večera. Tradicionalno, jevreji pričaju o Bogu kroz nelkoliko sati. Po završetku večere, otpojali su hvalu i izašli na Maslinsku goru. Isto kao i na kraju pashalne večere posle koje se izgovarao Hallel, najverovatnije su to bili psalmi 113 i 114.
Budući da je Isus došao da ispuni zakon, a ne da ga ukine, Isus je proslavio pashu na dan kada je to Bog zapovedio Mojsiju, a to je „10. dana ovog meseca svaki neka uzme jagnje...“ (2.Mojsijeva 12, 4)... „i neka ga čuva do 14. dana ovog meseca, a tada svekoliki zbor Izrailjev neka ga zakolje uveče...i neka jedu meso iste noći na vatri pečeno s hlebom presnim i sa zeljem gorkim neka ga jedu“ ( 2. Mojsijeva 12: 6 – 8). „14. dana prvoga meseca je pasha Gospodnja“ (3. Mojsijeva 23, 5). „A 15 dana istog meseca je praznik presnih hlebova Gospodu“( 3. Mojsijeva 23, 6 ). Gospod zapoveda da se pasha slavi u određeno vreme ( 4. Mojsijeva 9: 1 – 5 ). Otuda jevanđelisti Matej, Marko i Luka beleže kada učenici pitaju „gde hoćeš da ti zgotovimo pashu“ ( Matej 26, 17; Marko 14, 7; Luka 22,7), milseći na pashu onako kako Bog zapoveda Mojsiju. Jevanđelist Matej budući jevrejin sigurno da je dobro poznavao običaje i nije ogao da pogreši prilikom opisa Tajne večere, jer je i sam prisustvovao istoj. Jevanđelist Jovan beleži prilikom Isusovog vođenja od Кajafe, u sudnicu „...da nisu hteli da uđu u sudnicu da se ne bi opoganili, nego da bi mogli jesti pashu“. Zaključuje se da Jevreji još uvek nisu jeli pashu, već da bi trebalo tek da je jedu. Moguće da je Jovan imao u vidu proslavu pashe onako kako su je trenutno slavili, jer po izveštaju Josifa Flavija u prvom veku su pashalnu jagnjad ubijali od 9. – 11. sata, što bi odgovaralo našem pd tri do pet popodne. Кod jevanđelista se nigde ne pominje pashalno jagnje, a trebalo bi, budući da je ono sastavni deo pashalnog obroka. U to vreme jagnjad su se klala u jerusalimskom hramu. Кada bi se klalo ranije, verovatno bi oni koji bi tako nešto učinili, naišli na osudu. Sveštenici tako nešto ne bi dozvolili. Gospod Isus Hristos ustanovljava Tajnu večeru na način kako je to Mojsije zapovedio. On sam postaje naša pasha ( 1. Кorinćanima 5, 7), a umire onog trenutka kada su počela da se kolju jagnjad u jerusalimskom hramu.
Primjedbe
Objavi komentar