Znamenje

Dogodilo se na današnji dan...na dan Svetog cara Konstantina i carice Jelene

...pred kraj večerašnjeg druženja u crkvi Sv. Atanasija Velikog, primetio sam neobično lep zalazak sunca. Puno nekih lepih boja, kombinacija plave i bele. Oblaci sa jedne strane, sa druge strane čisto nebo. Ispod tih oblaka, probijaju se sunčevi zraci. Svašta sam video u tom nebeskom prikazu. Od aždaje do različitih nemani. Zaista sam uživao. Pokušavam sa uslikam prizor, ne ide mi. Memorija na telefonu je puna. Pokušavam da je ispraznim, bezuspešno. Nakon nekoliko pokušaja, uspeo sam da fotografišem. Pohvalio sam se svojim fotografijama na društvenim mrežama. Bilo mi je drago što su ljudi odreagovali. No, dok sam kasnije pregledao fotografije, primetio sam neobičan znak - KRST. U centru svih ovih opisanih zbivanja. Kao da je on izvor sve te svetlosti i oblaka. Bio sam zatečen viđenim. WOW, pomislio sam u sebi. Supruga se setila jedne starije fotogeafije, gde su se sunčevi zraci tako projavili, u obliku krsta. Tako i sada. 

Zašto vam sve ovo pišem i to ovako kasno? 

Pokušavao sam da zaspim i ne ide. Javlja mi se fotografija ponovo. Razmišljam o njoj. A onda se setim da se sve to dešava na dan Svetog cara Konstantina i carice Jelene. WOW!!!

Misao mi ide dalje...koliko smo mi svakodnevno okruženi različitim znamnjima, ali je pitanje koliko ih vidimo. U svetu u kom jesmo, koji ja volim...okruženi smo raznim stvarima koje kao da su nam oduzeli onaj autentičan kontakt sa nebom, sa Bogom. I da danas nisam imao fotoaparat pored sebe, pa ni ja ne bih primetio ni ovo znamenje koje se pojavilo.

Misao ide dalje...zamisli (kažem sebi ) da je Car Konstantin pre bitke na Milvikijskom mostu sa Maksencijem, nije prepoznao znak krsta. 

Jevsevije, savremenik događaja, kazuje ono što je sam lično čuo od cara Konstantina: "Jednom posle podne, pričao je car, kada se sunce već poče kloniti zapadu, ja svojim očima videh na nebu Krst Gospodnji, napravljen od zvezda, koji je sijao jače od sunca, i na krstu napisano: Ovim pobeđuj!"

Tada nije bilo fotoaparata, pa da je uslikao neobičan zalazak sunca, pa tek kasnije video to što je i trebalo da vidi. Ili da je video na fotoaparatu posle bitke.Mogao je da kaže i da mu se učinilo. Pitanje je šta bi bilo i sa bitkom i sa Hrišćanstvom kasnije. 

Srećom prepoznao je znak sa neba i pobedio.

Ostaje pitanje za nas, da li nas je savremena tehnika toliko odvojila od prepoznavanja životnih trenutaka? ...oslanjajući se na nju, u smislu, pa dobro to mi je memorisano...pogledaću kasnije...a to kasnije izgubi i smisao i kontekst u kome se stvari dešavaju i sve postane besmisleno.

Kao zaljučak trebalo bi da se više okrenemo trenutku, ovde i sada i da u skladu sa tim i delamo i dajemo odgovore. Da stvaramo autentične odnose sa Bogom jedni sa drugima, kao i sa tvorevinom Božijom. U tom slučaju bićemo svedoci mnogih znamenja i moći ćemo da ih prepoznajemo i u trenutku da delamo. Sve je stvar izbora, pa tako i neko viđenje koje imamo možemo prihvatiti ili ne. Jednostavno možemo da kažemo, ma samo mi se učinilo. A možemo i da uzmemo svoj krst i pođemo sa NJIM. Kao što su to učinili i Sveti apostoli po Silasku Sv. Duha.