Aras Antonio

Draga učiteljice, ovo je poslednji sastav koji Vam pišem, posvećen Vama. Na žalost nećete ga moći oceniti. Sastavi mi nikad nisu išli od ruke. Vi i kasniji nastavnici srpskog su to dobro znali. Lažem, nisu. Sastave je uglavnom pisala mama. Nekako je ovaj sastav i lična pohvala, jer Vi više ne možete to da činite. Voleo bih da možete. No, u međuvremenu sam naučio da pišem i da hvalim samog sebe.  Razlog što Vam pišem, je taj što želim da i drugi ljudi vide kakva ste bili dama. Sećam se kada ste nam govorili kako da kažemo kada nam se ide u toalet.  Možete da kažete: "Učiteljice mogu li u toalet, da izađem, u wc, ili klozet."  Za ovo poslednje sam prvi put čuo. Nisam umeo ni da ponovim. Ali tu je bio Elvir koji je, čim ste završili, tražio da ide na za mene još uvek nepoznato mesto - klozet. Kasnije kada smo učili da se između I i O, nikada ne piše J. Imali smo kontrolni, na kome je bila reč KOJI. I jsam ozbiljno razmišljao...znam da se kaže KOJI...Ali između I i O, ne može...

Jedna od mojih oniljenih pesama koja pokreće lavinu emocija. Ovo je tekst o dvojici naizgled nespojivih ljudi koji više nisu sa nama. Mnogi su poznavali obojicu. Razmišljajući o rođendanu pokojnog vladike Hrizostoma, setio sam se jednog izuzetnog dragog mi čoveka Stoleta. Zajedničko im je to da su umeli nesebično da vole. Ceo dan razmišljam o rođendanu. Gledam po fejsu i zavidim svima kojima je danas rođendan. Nekako ih smatram privilegovanima. Svakako sve su mi to dragi ljudi. Ovaj tekst nije o njima, već o onima kojima ne možemo više da čestitamo rođendane.  Još jedna godina je za nama prošla, kao da je bilo juče. Kao da smo se juče smejali anegdotama manastirskog života. A bilo ih je. Uživali smo da ih slušamo. Mogli smo još malo. A ni to malo nam ne bi bilo dovoljno. Uvek nam fali onaj jedan dan. Imali smo ga. Činjenica je da nemamo više. i pored toga nekako se rado sećamo svega što smo imali sa Vama, a to je nesebična ljubav. Niko me nikada nije tako voleo i na takav način pok...